GDE ZLATO SPAVA

U selu zavučenom među šumama i potocima, gde se još loži na drva i pije voda sa česme, živela je Vesna.

Vesna je kupila kuću od svojih daljih rođaka. Govorilo se da je deda što je tu živeo bio škrt i da nikad nije išao u banku. Htela je da proveri ima li išta ispod temelja, više iz radoznalosti nego iz nade.

Jednog dana je otišla kod Dafine. Dafina  je uzela rašlje od drveta šljive, tanko iskrivljene kao jelenji rog, i došla predveče. Kuća je škripala pod sopstvenom težinom, a zemlja oko nje mirisala je na vlagu i godine ćutanja.

Krenula je tiho, krug po krug, oko kuće. Kod severnog zida, rašlje zadrhtaše, pa se silovito saviše nadole. Dafina zastade. “Ovde je nešto. Ne voda. Teže je. Dublje. Ali zrači.”

Vesnin muž je već sutradan kopao. Na metar dubine naišao je na kamen, a ispod — metalna kutija, stara i zarđala. Otvoriše je pažljivo. Unutra: dukati, narukvice, zlatne pločice sa likovima svetaca. Sve pažljivo umotano u platno koje se raspadalo pod prstima.

Dafina nije tražila ništa zauzvrat. Samo je rekla: “Zlato zna gde će da legne. Ali samo ga retki mogu osetiti. Nije stvar u rašljama, već u tišini između.”

I tako, uz pomoć rašlji od drveta šljive, instinkta i starih šapata zemlje, Dafina je još jednom pokazala da ispod svakog temelja možda ne leži zlato — ali ispod nekih, itekako da.